Smrzavali su se u noći uoči 1. marta bivši borci, a sa njima u kilometarskim kolonama nedužni koji nemaju ništa s vlašću...
Vjerujem da ne postoji ništa gore nego kad se u tebi samom počnu miješati osjećaji. Kao kada se raduješ pobjedi naše reprezentacije, a mi se ipak nismo kvalifikovali tamo gdje smo željeli ili trebali. Pa čitavo veče gledam vijesti i ove jadne i smrznute borce koje je teška muka natjerala da izađu na -15 i da u svom očaju blokiraju raskrsnice i saobraćajnice. I kao borac Armije BiH, srcem sam uz svakog čovjeka koji traži svoja prava čak i na ulici i na ovom minusu.
Ali ne mogu nikako da se otmem utisku i da se pitam – šta se čekalo 25 godina?
Po nekakvim registrima u BiH ima 550.000 boraca i 1.600 boračkih udruženja.
Je li moguće da smo uopšte imali toliko boraca i je li moguće da 1.600 udruženja prima novac da bi zastupalo interese svojih boraca, a ljudi su na ulicama?
Sjećam se protesta boraca iz 2009-te godine ispred zgrade Vlade Federacije. Izašao sam sa posla da se pridružim saborcima.
Bila je rana jesen, lijepo vrijeme, a opet se skupilo svega nekoliko hiljada nezadovoljnih ljudi koji su samo tražili svoja prava.
I je li i tada bilo moguće da je samo par hiljada nezadovoljnih od pola miliona registrovanih?
Masa koja podržava borce
Naravno, i tada su bili puni kafići, neki su se čak smijali levatima koji idu na proteste, a uz te ljude su bili i članovi Dubioza kolektiva koji su došli da podrže protest.
Ali nisu ga podržali ostali borci.
I šta se to sa nama uopšte dešava? I sinoć je masa ljudi podržavala borce, a veliki broj ljudi čije su porodice blokirane u automobilima, autobusima i drugim prevoznim sredstvima im psuje majku i kune njihove proteste.
A opet, kako blokirati bilo šta u gradu kada će vlast koja je „master mind“ kriznih situacija i svih mogućih vrsta laži i propagande, izmisliti priču o 25 kilograma droge kao što je plasirano onog jednog februara. I ko to još ide na proteste sa kantama benzina koje će poslije poslužiti da izgori dobar dio Arhiva BiH.
Pa je na kraju bilo da su na ulicama bili samo huligani i niko više.
Iako sam na protestima bio i ja a nisam huligan. I nisam ništa razbijao.
Kako organizovati uopšte proteste a da se dobar dio ljudi ne pita ko stoji iza toga, ko ih pomaže, ko manipuliše sa njima i ko će izvući korist od svega toga. Kod nas je sve ispolitizirano.
Politika je ušla u svaku poru našeg društva i kako uopšte nekome vjerovati?
I jedno najobičnije pitanje? Ko plaća i zašto 1.600 udruženja? Ko su ti ljudi koji vode ta udruženja? Ko je iz tih udruženja stao uz svoje borce?
Dobro plaćeni sindikalisti
Ista stvar kao što se ponekad pitam kako je moguće da očekujemo od Sindikata da povedu i organizuju neke proteste kada predsjednik Sindikata BiH prima zagarantovanu platu od 3.500 KM. Kako očekujemo da on nešto mijenja ili da se solidariše sa radnikom koji živi od 350 KM?
Kako?
Šta god da se dogodi nakon ovih protesta, za koje sam nekako ubijeđen da će završiti kao i svi dosadašnji, što jutro već pokazuje, opet će u svemu tome profitirati vlast i još više učvrstiti poziciju.
A znamo da su obećanja ludom radovanja.
I ne mogu da se ne pitam kome već godinama daju svoj glas i ovi koji su se smrzavali na -15? Da li zaista očekuju da će promijeniti nešto ljudi koji se za 25 godina nisu ni počešali da riješe statuse boraca, osim što si na spiskove ratnika upisali još 200.000 boraca iz Frankfurta, Minhena i ostatka Evrope.
Silnog Miloševića nisu onog oktobra otjerali sa vlasti blokade raskrsnica, nego dvjesto hiljada istomišljenika na ulicama. I tri bagera.
Samo da se zna!
I zar je moguće da niko ko je organizovao ovo večeras nije pogledao vremensku prognozu ili bar neku aplikaciju na telefonu u vidio da je ova noć najhladnija ovogodišnja?
Piše:Zvonimir Nikolić
/cwbih/ Al Jazeera/
Nema komentara:
Objavi komentar