Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije, za Televiziju N1 Srbija govori o oslobađajućoj presudi bivšim pripadnicima Jedinice za specijalne operacije u postupku koji se vodio zbog pobune u novembru 2001. godine.
N1: Juče je Sud doneo oslobađajuću presudu pripadnicima JSO-a u postupku pobune 2001. godine, rekao je da to nije bila oružana pobuna, već protest. Kako vidite ovu presudu i kakva se poruka ovakvom presudom šalje?
Mene ne iznenađuje sama presuda. S obzirom na sam tok procesa, bilo je jasno kako će se on završiti. Prvo što želim da kažem je, zapravo, nešto što je suština problema koji nam je sada eksplodirao u lice. Istina o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića nikada nije interesovala ovu državu i društvo. Tu smo postojali mi, kao pojedinci koji su održavali u životu šansu da se jednog dana dobije odgovor na to pitanje, ali to, samo po sebi, nije bilo dovoljno. Ne bih današnju vlast optužio za ovakav epilog sudskog procesa.
Sve ovo što smo slušali prethodnih nekoliko godina i to bedno sudsko obrazloženje koje je juče pročitano, u kojem su šokantne kvalifikacije poput izostanka uznemirenja javnosti, navođenje turskog primera kao primera kojim je, valjda, trebalo Zoran Đinđić da se rukovodi nakon pobune JSO-a, kao da je on Erdogan, pa do tih konstatacija o stenogramima sa Vlade kao dokazu atmosfere koja je postojala u zemlji, kao da je to bilo mesto na kojem će neko od nas reći ono što misli ili predstaviti situaciju onakvom kakva je.
Izostanak države kao, zapravo, negacija kvalifikacije oružane pobune... Koje države? Da li je to država u kojoj mi ne kontrolišemo Vojsku i zapravo smo u neproglašenom ratu s Vojskom i sa njenim službama bezbednosti? Da li je to država čiji vrhovni komandant otvoreno podržava pobunu JSO-a? Da li je to država u kojoj Žandarmerija šalje pismo podrške Jedinici za specijalne operacije, pa ga mi, u kabinetu načelnika resora Državne bezbednosti, cepamo? Da li je to država u kojoj policija otvoreno kaže da ne želi da interveniše? Da li je to država u kojoj šef skupštinskog Odbora za bezbednost piše pismo podrške? Sve parlamentarne stranke, osim nekolicine stranaka oko Demokratske stranke i Zorana Đinđića, pružaju otvorenu podršku tome što JSO radi. Da li je to ona država koja odbija da sarađuje sa Haškim tribunalom?
Laž je da su se oni pobunili zbog hapšenja braće Banović. Legija je izveo JSO onoga dana kada je svedočio za ubistvo na Ibarskoj magistrali u Palati pravde u strahu da će biti uhapšen. I zbog toga je to posebno teško delo, zato što se ne radi o sukobu unutar jednog sistema, o zloupotrebi Jedinice za specijalne operacije u navodnom hapšenju bezopasnih lica koja su se nalazila na poternicama Haškog tribunala, nego o kriminalizaciji čitavih državnih struktura, što je na kraju i dovelo do 12. marta 2003. godine.
O kojim dokazima govori predsednik sudskog veća? Što nije saslušao Koštunicu? Šta su to „naknadna sećanja“? Što nisu proverili sve ono što smo tada rekli? U tom sudskom procesu se sudilo nama, a ne njima. Završne reči su bile otvorene pretnje nama, našim porodicama. I ono što je posebno važno – poruka ovom društvu da se ne usudi da pomisli da je moguće Srbiju promeniti i navođenje nas kao živih primera onoga što će se desiti svakome ko poželi ili ima hrabrosti da krene nekim drugim putem.
Mi smo tu čuli, u Legijinom svedočenju, da je „on bio pripadnik MUP-a i kakve je on veze imao tamo sa nekim petorazrednim kriminalcima poput Dušana Spasojevića i Lukovića“. O čemu je govorio Zvezdan Jovanović na tom suđenju? Njihova svedočenja su predstavljena kao da se obraćaju apostoli pravde u ovom društvu, bez ijednog potpitanja.
Šta su radili advokati? Ko su advokati u ovom sudskom procesu? Iz kojih krugova oni dolaze? I kakve poruke se šalju? Šta mislite, kako danas razmišlja sudija u sudskom veću imajući, recimo, pred sobom primere Marka Kljajevića, čiji je brat, posle dvadesetogodišnje agonije, u istom danu kad je izrečena ta presuda, oslobođen na Apelacionom sudu, a uhapšen je zato što je bio brat predsednika sudskog veća koje je sudilo ubicama Zorana Đinđića? Kako je prošla predsednica veća Nata Mesarović? Podnela je zahtev za prijem u Advokatsku komoru pošto je istupila sa mesta predsednice Kasacionog suda. I ko ju je odbio? Legijini i Zvezdanovi advokati, advokati ubica Zemunskog klana koji sede u upravom odboru Advokatske komore Beograda.
Neće Srbija dobiti svoj mir tako što će tročlano sudsko veće, sedamnaest godina nakon pobune JSO-a, nešto tu reći. Sam po sebi, taj proces je morao da bude pokrenut mnogo ranije, odmah posle pobune. Zašto nije bio pokrenut? Zato što smo bili sami. Sa kojim sudijama? Onim što su odbili da sprovedu vladinu odluku i isporuče Slobodana Miloševića Haškom tribunalu? Onim sudijama što su, nakon „Limesa“, pustili Bagzija iz pritvora? To sudsko obrazloženje juče doživljavam kao ono obrazloženje nakon puštanja Bagzija iz pritvora i rečenicu u kojoj kažu da ga „puštaju zato što je trgovački putnik pa mora da izdržava porodicu“. Setite se da su tada atentat kod „Limesa“ proglasili za napad na srpsko pravosuđe i komentarisali sve to kao neku sačekušu koju smo mi napravali njima. Srbija neće naći svoj mir tako.
A ovaj sudski proces nije bio potreban Zoranu Đinđiću. To što ga je pokrenulo privatno lice... To privatno lice je majka Zorana Đinđića. I nije bilo jedno, nego dva – njegova sestra. Godine 2011. taj proces je otvoren na sraman način. I ne da bi se kompromitovao Koštunica. Ko je on tada? Isto što i danas – niko i ništa, prošlost. Bilo je važno samo da se on ne pojavi na tom sudu. Onog trenutka kada sam video da nemaju hrabrosti da ga pozovu za svedoka, meni je bilo jasno kako će se to završiti.
I jedini problem ovog sudskog procesa je bio samo zebnja i strah da će neko od onih koji sede na optuženičkoj klupi „pući“ i početi da priča i govori istinu. Neki od njih jesu na kraju doživeli to ili su poludeli, pa su izuzeti iz sudskog procesa, kao komandant JSO-a Maričić. Zbog čega je poludeo? Zato što ne može da živi sa tim zlom koje je na njegovim rukama.
Ali, u redu, tu smo, da vidimo šta će Tužilaštvo preduzeti. To odavno nije problem samo Tužilaštva. Za ono što se danas dešava odgovorni su svi oni koji su bili na vlasti od, praktično, 2003. godine do pokretanja samog sudskog postupka.
I koga danas to uopšte interesuje? Ko je komentarisao sudsku presudu? Ko je sedeo u sudnici? Interesuje Šešelja i interesuje mene. Da ne interesuje možda Lutovca? Đilasa? Vuka Jeremića? Da ne interesuje naprednjake? Dačića? Što ih, više ili manje, žulja? Ali je problem ono što vidim i što čujem u susretu sa ljudima, kad mi kažu: da li je moguće da nam neko u lice saopšti kako javnost nije bila uznemirena? Bila bi možda mnogo više uznemirena da smo se mi ponašali onako kako nam sada sudsko veće sugeriše, da Zoran (Đinđić) proglasi vanredno stanje. Sa čim da proglasi vanredno stanje? Izašao je iz kabineta Sretena Lukića kada mu je Sreten Lukić rekao da nema nikoga osim njega ko je u stanju da stane pred JSO. Ta jedna rečenica je dovoljan odgovor na svako drugo pitanje. Sramota je to što se desilo. Bar da su ćutali.
N1: Sud je to naveo kao jedan od osnovnih razloga, kaže – nije bilo reakcije države. U stvari, nije bilo ko da reaguje?
Ne, nije bilo države. Koje države? U kom trenutku se to dešava? Da li je to novembar 2001. godine? Ko vodi vojsku? Da li vojsku vodi Pavković? Ko vodi Vojnu službu bezbednosti? Da li je vodi Aca Tomić? Ko je vrhovni komandant? Koštunica. Koje države? Od njih da tražimo pomoć? Oni su u tome učestvovali, oni su ih podržali u tome.
Kako se ponaša odgovoran čovek? I Vi imate svoje probleme, i ja imam svoje probleme. Zoran Đinđić, kao predsednik Vlade, ima svoje probleme. Rešavaj svoje probleme, nemoj druge njima da opterećuješ. Rekao sam im na svedočenju zašto je to Zoran Đinđić rekao. Da li ste čuli nekad nekog državnika i lidera da kaže: ne mogu, slab sam, pomozite mi, spasite me? Kad gledate sad ove utakmice po Rusiji, da li čujete nekog trenera da kaže: imam kilavog igrača? Ili da se neko tako ponaša? Ne. Kakva bismo mi bili vlast da izađemo i kažemo: znate šta, ljudi, mi smo kao i vi, goli i bosi? To je bilo očigledno iz onog što se dešava.
Šta ću ja u Kuli sa trideset godina? Neka odgovori na to pitanje – što nije bio tamo? Pavković. Što on nije bio neki potpredsednik Vlade? Što nije bio predsednik države? Ako je već mogao da ih prima na raportima, mogao je tamo da ode. Što nisu bili njegovi savetnici koji su sastajali sa njima, pre i posle toga, i tada ih podržavali?
Samo jedna stvar tu ne može da bude sporna. Ako zlo ne sasečete, ono će vam se vratiti u još gorem izdanju u lice.
N1: Bili ste u Kuli sa Zoranom Đinđićem. Da li je to bila oružana pobuna ili protest?
Znate šta je protest? To sam rekao i sudskom veću. Protest je kada im vi kažete nešto da urade, a oni odbiju to da urade. Protest je kad ne izađu na smotru. Protest je kad dođe predsednik Vlade, a oni neće da ga prime, kažu: ne radimo danas, u protestu smo. Kad vam gurne neko pušku u rebra, to nije protest. Kad neko istera vojsku – oni nisu bili policija, oni su bili vojska – teško naoružanu, u centar grada, kad vam preti zauzimanjem televizije, aerodroma, rušenjem mostova... šta treba da čekamo, da se to desi da bi onda nekome bilo jasno? To smo dobili 12. marta. Nije bilo dovoljno ništa od onog što smo pre toga gledali dve godine. Kad smo dobili čoveka u kovčegu, onda su nam se „otvorile oči“. Pa onda postaviš pitanje: kako i što nisu radile kamere? Pa cela Srbija je gledala to dve godine svojim očima, nisu bile potrebne kamere.
Naravno da je bila oružana pobuna. Jedan pogrešan korak da je napravljen i bilo bi krvi do kolena. Kad vam kaže načelnik Javne bezbednosti da nema policije, šta vi možete da uradite? Da kažete: znate šta, narode, ja sam predsednik Vlade koja nema policiju? Ti si onda niko i ništa. Zoran (Đinđić) je uradio jedino što je mogao – nekako je prekinuo taj protest. Pod pritiskom su smenjeni i načelnik Bezbednosti i njegov zamenik. Dušan Mihajlović u Kuli napisao ostavku. Pocepao sam je, nisam dao da podnese ostavku.
Jeste, otišao je u Kulu na tu slavu. Ne zna se ko je tamo koga tamo više mrzeo. Ali je zato otišao da drugi ne bi likovali. Ali istog trenutka kad je tamo otišao, mi smo počeli pripremamo ovde sistem za konačni obračun sa njima.
I ono zbog čega je ta pobuna važna – ona je važna zbog toga što je, očigledno, jedan deo države bio potpuno kriminalizovan i u funkciji mafije. I ti koji su učestvovali u pobuni su oni koji su 12. marta ubili Zorana (Đinđića) i unakazili ovu zemlju. A to što smo mi, sticajem okolnosti, ostali živi do danas – ne znači ništa.
Način na koji je sve to vođeno nije ni mogao drugačije da se završi. Koga je to interesovalo? Imate advokate koji otvoreno lažu. Imate Prelevića koji meni tamo sudi. On je pravnik, njega ne obavezuju sudske presude? On govori istim jezikom kao Zvezdan Jovanović, kao Legija. Otkud Grada Nalić u tom postupku? Šta je to zajedničko Veruoviću i „Beretkama“ pa se šetaju advokati od jednog do drugog, osim što ne mogu živog da me gledaju?
N1: Da li je ova presuda Suda sada poruka svima, i policiji i vojsci, da naoružani mogu da protestuju protiv Vlade?
To može i tako da se protumači. Samo se nadam da ipak u ovoj našoj zemlji ima toliko normalnih ljudi u toj vojsci i policiji, a mnoge od njih znam koji se gade i tih „Beretki“ i svega onog što su oni za sobom ostavili, koji nikad ne bi pomislili da na takav način rešavaju svoje probleme.
Ponavljam još jedanput, JSO nije imao problem sa Vladom, nego je mafija imala problem sa nama. On je izveo JSO ovde, na „Gazelu“, u strahu da će biti uhapšen u Palati pravde tokom svedočenja za Ibarsku magistralu. Zato je izveo JSO tu. Oni su bili njegova privatna garda, obezbeđenje, da se slučajno ne usudimo to da uradimo. Kakva braća Banović. Njima bilo „teško“ da uhapse braću Banović? Nisu imali problem kad im država kaže da ubiju Stambolića i bace ga u kreč. Ali, eto, strašan problem su braća Banovići.
Razgovarao: Đorđe Nasković
/cwbih/N1/
Nema komentara:
Objavi komentar