Grad na zrnu soli, kako Tuzlu zovu njeni meštani, uspeo je da se izbori sa najvećom ekološkom katastrofom u Evropi. Naime, zbog eksploatacije slane vode, centar grada je potonuo 17 metara, a danas je mesto potonulih kuća najveći potencijal grada koji se iz industrijskog menja u turistički.
Iako tuzlansku so koristi gotovo svako domaćinstvo na ovim prostorima, malo je poznato da je u tom gradu pronađeno najstarije sojeničko naselje u Evropi, koje datira iz neolita, mlađeg kamenog doba, čiji su stanovnici od slane vode isušivanjem dobijali ovu životno važnu namirnicu.
Deo Solane izgrađen 1892. godine - nakon konzervacije, trebalo bi da postane deo Muzeja soli koji se takođe nalazi u okviru fabrike.
Ovde je pronađen veliki broj predmeta iz doba neolita, a među njima posebno mesto zauzimaju posude za isoljavanje, koje su danas zaštitni znak grada.
"Tuzlansku kozu" muzli su svi koji su prošli ovim krajevima, ilirska plemena su se borila zbog nje, u srednjem veku Poveljom Kulina Bana soli se domogla Dubrovačka republika, Osmanlije ozbiljno organizuju isoljavanje, a Austrougarska, znajući pravu vrednost ovog bogatstva, organizuje industrijsku proizvodnju soli.
"Tuzlansku kozu" muzli su svi koji su prošli ovim krajevima, ilirska plemena su se borila zbog nje, u srednjem veku Poveljom Kulina Bana soli se domogla Dubrovačka republika, Osmanlije ozbiljno organizuju isoljavanje, a Austrougarska, znajući pravu vrednost ovog bogatstva, organizuje industrijsku proizvodnju soli.
U vreme SFRJ u tuzlanskoj solani radilo je čak 1.360 ljudi, danas ih je samo 390. Broj radnika smanjio je razvoj tehnologije, ali i jedna od najvećih ekoloških katastrofa u Evropi. Najveći deo centra Tuzle je zbog eksploatacije soli potonuo. Kustos muzeja soli Nevres Serhatlić priseća se za Sputnjik kako je to izgledalo.
Nekada su radnici u Solani boravili u izuzetno teškim uslovima, na izuzetno visokim temperaturama.
"Dobro mi je ostalo u sećanju po godinama kako je tonulo, stavljali su nekakve table pored tih kuća i zgrada. Mi smo došli kao deca, gledali smo zgradu koja je skroz potonula, gledali smo krov odozgo. Na kraju su samo navukli zemlju i zagrnuli tu zgradu, nije joj bilo spasa, možete da zamislite šta se dešavalo dole", priseća se Serhatlić.
Belo zlato je glavni životni, ali i turistički potencijal ovog grada u Bosni i Hercegovini, iako priča o njemu započinje u neobičnoj, veoma bogatoj zbirci Muzeja soli i deluje bajkovito, stanovnici ovog grada prvo će vam reći da je zbog eksploatacije slane, Tuzla 70 godina imala redukcije slane vode. Međutim, stvari su počele da se menjaju pre 17 godina, kada je na mesto gradonačelnika došao Jasmin Imamović.
Banja u srcu grada, na terenu koji je zbog vađenja soli potonuo 17 metara, sada su tri protočna jezera u kojima se tokom dana kompletna količina vode promeni dva i po puta.
Po zvanju pravnik, inače pisac, a po političkom uverenju socijaldemokrata, najzaslužniji je za sanaciju dela grada koji je propao zbog eksploatacije soli. Na mestu potonulih kuća danas su tri slana Panonska jezera. To je odmaralište Tuzlaka i najveći turistički adut ovog grada, koji je u planu da se razvija, kaže za Sputnjik Imamović.
"Slanu vodu dobijamo iz rudnika soli koji je na uzvišenju, vodu koja ima čak 350 grama soli po litru, u Mrtvom moru je 330, pa je razblažujemo slatkom vodom. Primera radi, salinitet vode na severnom Jadranu je 24 grama na litar, a na Crnogorskom primorju 35. Stalo mi je da voda bude slana malo više nego u Crnoj Gori, da mogu da kažem Crnogorcima — eto, veći je salinitet na našem moru", kaže u šali gradonačelnik.
Letnje popodne u centru grada, sijesta ili su svi na Panonskim jezerima?
Voda u jezeru, zahvaljujući najmodernijim postrojenjima promeni se dva i po puta tokom 24 sata, a atmosfera u centru grada zaista podseća na morsku. Tokom letnjih meseci ceo grad se sjati na plažu koja ima sve sadržaje neophodne za odmor i nekoliko restorana, čija je usluga prilagođena svačijem džepu.
Zato su veoma česti posetioci Panonskih jezera penzioneri, koji ovde provode ceo dan, a statistika kaže da se, od kada izletište postoji, u gradu smanjio broj samoubistava, koji je posle rata postao zabrinjavajući. Najstariji su postali apatični, jer su mladi napuštali grad.
Jezera su Tuzli dala novi imidž kao jednoj od najboljih turističkih destinacija u BiH, jer kulturno nasleđe koje baštini ima malo koji grad u toj zemlji. U njemu je rođen Meša Selimović, najveći bosanski slikar Ismet Mujezinović, čija je kuća danas muzej, prvi akademski slikar Bosne Đorđe Mihajlović. Njihova dela izložena su u Međunarodnoj galeriji portreta, na koju su Tuzlaci izuzetno ponosni. Malo je poznato i da je trgovac Mihajlo Crnogorčević u Tuzli osnovao prvo profesionalno pozorište u BiH.
Čaršijska džamija i česma u centru Tuzle, podignute u vreme Osmanlija.
Direktor turističke organizacije grada Edin Jahić shvata da je Tuzla nedovoljno promovisana u regionu, pa je rešen da uz pomoć sedme sile promeni sliku o njoj kao industrijskom gradu. "Naša lekovita morska voda Beograđanima je na samo tri sata vožnje, a do Jadrana moraju da putuju satima, zato smo pozvali novinare da se u to uvere i prenesu dobru priču iz Tuzle", kaže on.
"Novinari su željeli da snime posledice eksploatacije soli i sleganja tla, ali su posle nekoliko dana boravka u Tuzli u prijatnom šoku, njihova slika o ovom gradu se promenila u potpunosti, videli su da je ovo moderan, urban grad koji je živ. Pun je kulturnih sadržaja i sportskih manifestacija", kaže Jahić.
Katedralni hram Uspenja Presvete Bogorodice i Vladičanski Dvor, nacionalni spomenici Bosne i Hercegovine i ponos svih Tuzlaka, jer su preživeli ratne nedaće.
Novinari iz Srbije u ovom gradu su boravili tokom Međunarodnog festivala umetnosti mladih "Kaleidoskop", koji je deseti put okupio najpoznatija imena pop i rok scene regiona, prisustvovali su jedinstvenom noćnom polumaratonu, na kome je prvo mesto u ženskoj konkurenciji osvojila naša Olivera Jeftić, posetili Kuću plamena mira, koju su osnovali učesnici Olimpijskih igara u Sarajevu, kao doprinos pomirenju i razvoju kulture u Bosni i Hercegovini.
Tuzla je, nažalost, jedini grad u BiH koji se može pohvaliti ne samo multikulturalnošću već realnim posleratnim zajedničkim životom Muslimana, Srba i Hrvata. O tome svedoči i činjenica da na ulicama nema znakova opterećenosti religijom, što nije slučaj u drugim gradovima BiH. Ipak, brižljivo čuva sve svoje džamije, katoličku crkvu, Katedralni Hram Presvete Bogorodice i Vladičanski dvor, sedište Eparhije zvorničko-tuzlanske, bogomolje su spomenici pod zaštitom države i turisti ih takođe rado posećuju.
Kovčeg sa česticama moštiju Svete Matrone Moskovske, dar ruske crkve koji je u Tuzlu stigao pre nekoliko meseci.
Iako joj more nije blizu, sada ima svoje, pa je po atraktivnosti i turističkom potencijalu Tuzla u Bosni pandan Trebinju u Hercegovini. Grad živi na ulicama, u prelepim baštama kafića u kojima svira pažljivo odabrana muzika, na prostranim trgovima i u malim restoranima sa odličnom hranom.
Međunarodna galerija portreta čuva kolekciju svetski poznatog slikara Džejmsa Haima Pinta, koji je bio veliki prijatelj Ismeta Mujezinovićea.
SPUTNIK - Senka Miloš
Foto: Senka Miloš
/cwbih/tuzlarije.net/
Nema komentara:
Objavi komentar