Rade Šerbedžija: Dao BiH Holivud ZA srećne Dane u Jugoslaviji!

Važno mi je da je užasni rat završen i važno mi je misliti i nadati se da se nikada neće ponoviti…

Važno mi je da Novak Đoković i Jelena i Ana pobeđuju… Ja branim svaku svoju boru i svaku svoju sedu vlas. One svedoče o bogatom životu kroz koji sam prošao. A lice, znaš, nikada nije samo tvoje… – kaže naš i svetski proslavljeni glumac.

Da nisi dobio ulogu u filmu „Pre kiše“, da li misliš da bi Holivud bio deo tvog života? To me posebno zanima jer je i moj otac Zafir bio kandidat za tu ulogu!

Vasil Hadžimanov

–Kad me je Milčo Mančevski pronašao u Londonu i kad sam pročitao scenario za film „Pre kiše“, kazao sam mu da mi se mnogo sviđa. On je rekao da je ulogu Aleksandra napisao za mene. Pitao sam ga: „Kako to kad se sada prvi put vidimo u životu“, a on mi je rekao: „Živojin Pavlović je moj najdraži režiser, a ti si igrao u pet njegovih filmova.“ Naravno da postoji mogućnost da su neki producenti iz Makedonije predlagali i druge glumce, ali čini se da je Milčova želja bila od početka da ta uloga pripadne meni. I zaista, kad sam počeo da radim na njoj i da snimam film, osećao sam se kao da sam to uistinu ja. Naravno da mi je taj film beskrajno pomogao, jer je osvojio Venecijanski festival i zbog toga što su ga sve filmadžije u svetu posebno volele… No, mnogi naši filmovi su uspeli u svetu, ali su samo retki glumci uspeli da prodru na holivudsko tržište. Mislim da sam imao i beskrajno mnogo sreće, a desila se i jedna važna stvar. Te 1994. godine moj londonski agent mi je napravio sastanak, tj. audici­ju sa Filipom Nojsom za film „Svetac“. Konkurisao sam za jednu malu ulogu, ruskog gene­rala Volkova. No režiseru sam se nekako posebno svideo i dao mi je čitav scenario, pa me je zamolio da pripremim dve scene ruskog tajkuna Tretjaka. Usput mi je rekao da obožava Dušana Makavejeva i da je voleo moju ulogu u Makovom filmu „Manifesto“. Za ulogu su konkurisale velike zvezde poput Džona Vuda i Maksimilijana Šela, no Filip se borio za mene. Nakon mesec dana stigla je poruka od glavnih ljudi iz „Paramaunt pikčersa“. „Yes… We love this guy“ (Da, dopada nam se taj momak)!

Gospodine Šerbedžija, koliko često posećujete Liku u Hrvatskoj (i moja rodbina je tamo)? Šta mislite, zbog čega dosta glumaca odavde odlazi u Ameriku i zapadnu Evropu kad su veoma male šanse da dožive uspeh kakav su ovde imali, jer je jezik prepreka?

Lara, Obrenovac

–Draga Lara, ne idem često u naš rodni kraj. Ne vode me putevi tamo. Iako često i sve više i više maštam o njemu i sećam se svoga detinjstva, mirisa pokošene trave, vranih konja koje sam kao dete leti jahao i izvorske hladne vode od čije su svežine trnuli zubi. Lika je duboko u mome srcu i telu, i sve što radim, čini se, ima veze sa mojim rodnim krajem. Pre neki dan sam sreo svog dragog prijatelja Danijela Dragojevića, velikog pesnika, i kad sam mu ispričao da želim sagraditi malu kuću na ruševinama moje rodne kuće u Buniću, rekao mi je ozarenih očiju: „Rade, svakako to učinite, sagradite tamo svoju kuću… I kad je sagradite, nemojte nikada tamo otići.“

–Ne srećem mnogo naših ljudi koji pokušavaju na američkom filmu. Teško je, ali se isplati pokušati. To je kao da igrate na ruletu u Las Vegasu. Nije dosta da ti se okrene tvoj broj. Treba sreću znati i zadržati i umnožiti. No, moram vam reći, ja bih svu svoju holivudsku karijeru menjao za one srećne dane koje sam živeo nekada davno na tim južnoslovenskim prostorima, gde sam bio deo važnog i značajnog Ristićevog KPGT-a.

Rade, ne mogu to da zamislim, ali kako će jednog dana izgledati vaš običan penzionerski dan? Uz šah u parkiću ili…?

Mina, SD

–Imate pravo, draga moja, ni ja sebe ne mogu zamisliti kao penzionera, a o Draganu Nikoliću da i ne govorim. Pa, ako vas to može utešiti, obećavam vam da nikada, ama baš nikada neću sediti na klupi, šetati psa i igrati šah u nekom parku. Igraću se svog života „Do poslednjeg daha“ (naslov Radetove autobiografije, prim. aut.). Eh, ta mi smo svi deca, svi mi ljudi na ovome svetu...

Šta vam je važno? Veli­ki po­zdrav za celu porodicu Šerbe­dži­ja.

Aleksandra, Barajevo

–Važno mi je biti do kraja čovek. Važna mi je ljubav. Važno mi je prijateljstvo. Važne su mi stvari u životu koje su prošle kroz moje vene i arterije i koje zauvek ostaju pohranjene u mojoj utrobi… Važna mi je jedna ulica u Beogradu u kojoj je počeo moj drugi život… Važan mi je i moj prvi život, koji još uvek plamti u meni istim žarom, iako ponekad svetla blede… i lica se gotovo ne prepoznaju kad ih sklopljenih očiju prizivam u sećanje… Važno mi je da je užasni rat završen i važno mi je misliti i nadati se da se nikada neće ponoviti... Važno mi je da Novak Đoković i Jelena i Ana pobeđuju… A najvažnija su mi moja deca, petoro njih, moja Lenka i moj mali unuk Sergej… koga iz milja zovem Serjoža… naravno zbog Broza, koji mi je isto bio važan… i važno bi mi bilo da se niko ne naljuti na ovu moju pionirsku odanost prohujalom vremenu koje je imalo svojih lepih i važnih trenutaka…

Postoji li osoba koja je za vas „postavljala leđa“, kao mentor ili podrška u mladosti?

Aleksandra Bogdanović, Baćevac, Barajevo

–Izgleda da sam već u o­sam­na­estoj uspeo u profesiji. Kako sam krenuo, gotovo da nisam stao. Nije me trebalo gurati. Možda više sputavati… jer sam radio isuviše i bespotrebno mnogo… Jednostavno, nisam se mogao odupreti mnogim ponudama koje sam često prihvatao samo zbog prijateljskih razloga (jer se kod nas nikada nije radilo o nekoj lovi). Pa ipak, ako bi trebalo izreći neka imena, to je bio moj drugar Ljuba Tadić, koji mi je uvek bio uzor i koga sam u vreme našeg beogradskog druženja ’90. i ’91, u vreme tih mučnih godina, doživljavao kao starijeg brata koji mi je svojom mudrošću i dobrotom pomagao da preživim to strašno vreme.

Dragi Rade, da li se iza te va­še sede kose i brade krije neko dru­go lice ili je to vaše pravo. Veliki pozdrav za velikog glumca. Zamalo da zaboravim da pozdravim i vašu prelepu suprugu, naravno i celu porodicu. P.S. Ti si kralj glume!

Danijela, Kuršumlija

–Alber Kami rekao je da je svaki čovek iza četrdesete odgovoran za svoje lice. Ja, Danijela, branim svaku svoju boru i svaku svoju sedu vlas. One svedoče o bogatom životu kroz koji sam prošao. A lice, znaš, nikada nije samo tvoje. Eto, ova moja, kako kažeš „prelepa supruga“, zavukla se u moje umorne veđe i svakog jutra mi dražesno namiguje. Urežu se u tvoje lice ljudi koji su postali deo tvog života… lepe i ružne stvari… naslovnice novina po kojima je tvoje lice postalo deo nečijih snova čitaju se iz sjaja tvojih očiju… Nosim svoje lice kroz život i iz njega sijaju oči moje majke… i onaj tajnoviti grč koji ponekad stegne moje usnice jeste zatomljeni krik moga oca i njegove muke. Ne vidim svoje lice kako izgleda. Ono već odavno pripada drugima. Ono je deo i tvoga života, draga Danijela, kao što i u meni zauvek svetle oči nekih mojih dragih drugara.

Prvo bih želela da vas pozdravim i da vam postavim pitanje otkud vi u filmu „Euro trip“ ili „Brucoši u Evropi“? Film je od­ličan, oduševilo me je to što ih vi na kraju odvozite za Berlin.

Jelena Radojević, Kostolac

–U taj film sam uistinu zalutao. Producenti su me molili da prihvatim tu malu ulogu, jer su, kako su rekli, moji pravi fanovi. Prihvatio sam je i zbog jednog sjajnog monologa koji na kraju zbog nekih tehničkih problema nisu stigli snimiti, a ja više nisam imao slobodnog termina.

Imate li ponuda da uskoro snimite film koji će probuditi tako predivne, duboke i intenzivne emocije poput „Praškog dueta“ i „Pre kiše“? Imate li šanse za nominaciju za Oskar budući da su ove godine nagradu s pravom osvojili neamerički glumci. Ja vam to od srca želim!

S poštovanjem, Milena

–Eh, moja Milena, teško je, preteško dobiti pravu šansu u velikom filmu. Eto, snimio sam divan film u Kanadi „Fugfitive Pieces“ i za njega dobio glavnu nagradu u Rimu prošle godine i najbolje kritike i da se ne hvalim više, jer malo je neukusno, zar ne? Ali ne verujem da bih mogao dobiti i nominaciju za Oskar. To je stvar neke posebne „politi­ke“, a ponajviše neke bezumne sreće.

Bliži mi se ispit iz glume, u pi­tanju je Čehov, a i sami znate ko­liko je to bitno za jednog stu­denta glume. Mogu li dobiti savet, podsticaj, neku mudru reč od vas ili, kako ja volim da vas zovem, jugoslovenskog Marlona Branda.

Šuročka... ne, Irina... ne, Galeb... ma ne, ja sam Marija... :-)

–Što da ti savetujem, draga moja mlada drugarice, kad ja ništa ne znam o tome. Ne znam šta se igra u teatru i kako treba glumiti. Ponekad mi se čini da nikada nisam ništa ni znao. Najvažnije si sama izrekla u svome pitanju kada si rekla… nisam Šuročka, nisam Irina, nisam Galeb… Ja sam Marija… I budi samo svoja, Marija!

Rade, vi ste odličan glumac! Ako upišem glumu, na šta treba da obratim pažnju? I da li ste ikada zažalili što ste glumac?

Kristina Vuletić, V.B.

–Obrati pažnju na sporednu stvar, ko što je pevao Džoni… nešto se u meni deli… Ne. Nisam zažalio… Samo ponekad, ali baš samo ponekad. Tih večeri ne volim da izlazim pred svoju publiku… tih večeri volim da budem samo JA… sam.

Omiljena serija mi je „U registraturi“. Koliko ste godina imali kada ste to snimili?

Jelena Vasiljević, Beograd

–Imao sam punih 19 godina i mislio sam da je svet moj. 

Rade, boja tvoga glasa, posebno dok recituješ, tera me u porok. Verujem da nisam jedina. Kako to objašnjavaš?

Mina, SD

–Draga Mina, moj prijatelj mi je pričao priču o svom ocu, za koga su govorili da je pravi Don Žuan. Jednom je, kažu, pokupio u hotelsku sobu izrazito neuglednu postariju devojku. Kada su ga sutra prijatelji pitali: „Pobogu, kako si pokupio toga akrepa“, rekao im je: „Ali, ona je imala tako divan glas.“ Nadam se da vam se još štogod u mene dopada… iako sam i ovim zadovoljan.

Kakvo iskustvo nosite sa snimanja meni omiljenog domaćeg filma „Urnebesna tragedija“ i kako je bilo igrati sa sjajnom Vesnom Trivalić?

Srđan, N. Beograd

–Bilo je to lepo i na neki način opasno. Sreo sam posle nekoliko godina svoje drage prijatelje Gagu, Voju, Dika, Sonju, Batu, Oliveru Marković… Sreo sam tada u Sofiji i bugarske taksiste koji su bili doušnici tadašnjeg SDB-a. Ali to je priča koju namerno preskačem… Radili smo jedan lep i poetičan film sa dostojanstvenim čovekom i sjaj­nim rediteljem. A Vesna Trivalić bila je „nemoguća“ po­java. Jedva sam izdržavao glumiti sa njom, koliko sam se smejao svakoj njenoj izgovorenoj rečenici. Ona je jednostavno nebeski talentovana.

Svaka vam čast! Više ste nego odlični i kao glumac i kao pevač... I sada ste poželjniji od mnooogo mladića. Uvek sam vam se divila! Carujete i dalje. Mogu li od vas dobiti bar neki vaš stari šal, samo da je vaš, da imam kao suvenir?

Slađa, RS

–U Beogradu sam za Novu godinu. Tada držim koncerte. Dođite… Staviću oko vrata šal za tu priliku, a vi samo skočite na pozornicu i skinite mi ga s vrata. Vaš je…

Gospodine Rade, mnogo sam priča čula o vama, kako dobrih tako i loših. Ipak, ja smatram da ste vi jedna kompletna lič­nost, neponovljiva. Meni bi mno­go značilo kada biste mi vi osta­vili nešto svoje, pa taman to bio i autogram sa posvetom. Da pokažem svima koji me tako uporno zadirkuju zašto sam sobu izlepila vašim sličicama i posterima. Da pokažem zašto volim baš vas. Zato što ste najbolji.

Gaga Slavković ’93.

–Ako ne možeš doći do Beo­grada krajem decembra, kad držim koncerte u Centru „Sava“, napiši mi pismo i adresu i ja ću ti sa zadovoljstvom poslati neku sliku. Adresa neka bude Centar „Sava“, Beograd.

Po vašem mišljenju, koji je film bo­lji: „Magla“ iz 1980, ili njen rimejk iz 2005? Samo da vas pohvalim za ulogu Blejka.

Jelena Vasiljević, Beograd

–Više volim originalnu Karpenterovu verziju. Mislim da su u novoj verziji preterali sa video efektima. Moju ulogu Blej­ka suviše su kompjuterizovali specijalnim efektima. U poslednje vreme postalo je moda da se prave nove verzije nekih dobrih starih filmova. A film je kao i dobro vino. Što stariji, to bolji. 

/PulsOnline/