Bosanskohercegovački biznismen Nermin Hubić, porijeklom iz Višegrada zaintrigirao je bh. javnost svojom višemilionskom ponudom za kupovinu devastiranog Doma penzionera u Nedžarićima u Sarajevu. Mnogi su se upitali otkud mu 14 miliona KM, kako ih je zaradio, čime se bavi… U intervjuu za Faktor Hubić je kazao da je svoj prvi milion KM zaradio kada je imao 21 godinu, osnivač je više kompanija.
Za razliku od Vas, mnogi investitori kako domaći, tako i strani, žale se na užasnu papirologiju u našoj zemlji, naročito FBiH, procedure, dužinu čekanja da određene dozvole, predug rok za otvaranje firmi…
– Evo ja prvu firmu kada sam otvorio, a to je bilo 1998. godine, trebala su mi dva-tri mjeseca da registrujem firmu. Evo, nedavno smo osnovali još jednu kompaniju. Znači, 4. januara smo podnijeli zahtjev sudu, i već smo u PDV sistemu, evo nema ni mjesec. Znate šta je poenta stranih investitora ili naših domaćih ljudi koji su kao strani investitori? Oni misle da su Bogom dani. I zaista, bh. investitori, privrednici, poduzetnici su u podređenom položaju u odnosu na strane investitore. Čak postoje i neki benefiti za njih. Ja sam čak razmišljao da odem osnovati kompaniju u Švicarskoj pa da se pojavim ovdje.
Vi ste milioner, koji je Vaš recept za uspjeh, koliko firmi ste imali ili imate, kako je sve krenulo?
– Završio sam medresu, a potom Ekonomski fakultet, na kojem sam i magistrirao. Krenuo sam od poslovno-finansijskog konsaltinga. Zapravo, 2001. godine je to dobilo neku ozbiljnu formu. Ja se dobro sjećam, evo sada ću otvoreno kazati, 21 godinu sam imao kada sam prvi milion KM brojao na stolu. Percepcija ‘97-‘98. godine, Sarajevo je bilo porušeno, i ja sam otvorio firmu koja je imala biznis proizvodnje građevinske stolarije i enterijera. I onda 2001. godine sam otvorio kompaniju koja se bavila poslovno-finansijskim konsaltingom i ona je egzistirala u tom kapacitetu do 2016. godine, kada sam je prodao. I to je prvi put na ovim prostorima da je neko taj biznis koji je “rezervisan” isključivo za kompanije iz Londona, Beča, prodao internacionalnoj kompaniji koja i dan-danas egzistira. Mi smo se 2008. godine počeli baviti restoranima radeći poslovno-finansijski konsalting, i od 2009. do 2016 ili 2017. godine imali smo više od 20 ugostiteljskih objekata.
Ima li perspektive u BiH, koja je Vaša poruka onima koji žele da napuste zemlju?
– Ti koji idu, pa vratit će se oni. Ko god misli da ima bolje, ne treba ga sprečavati. Neka odu vidjeti. Evo, od moje bliže familije je bio momak koji je radio kod mene kao komercijalista, i imao je plaću do 1.500 KM plus ostali bonusi. I to njemu nije bilo dovoljno. Otišao je u Švedsku. Trenutno tamo voda cuke ujutro, lijepi plakate i radi kao vulkanizer. Znači, tri posla radi. Kada sve sabere ima oko 3.500 eura plaću. Ja samo mogu kazati jedno, da mi da radimo kao što rade u Njemačkoj ili da se odnosimo prema poslu, prema životu, odgovornije, zaista bi nam kao pojedincima bilo bolje.
Imate li poruku za mlade?
– Imam, pa i ja sam mlad. Da se obrazuju, da rade da bi bili bolji ljudi i da doprinesu zemlji. Ja sam kao maloljetnik bio pripadnik Armije RBiH. Znači nisam morao, ali bio sam tu. Porijeklom sam iz Višegrada i na to sam ponosan, a sada živim u Sarajevu. Moja filozofija je da nema “ne može”, sve se može, samo treba naći način koji mora biti u okvirima zakonskih regulativa i procedura. Čovjek treba raditi što zna, a trud će se prepoznati. Sve što sam napravio, napravio sam u ovoj zemlji. Sve što imam, dala mi je ova zemlja.
/cwbih/crnahronikainfo/
Nema komentara:
Objavi komentar